Pišem večeras glasovno pismo mom srcu. Ja mu pričam, ono kuca.

Kako si, srce moje staro?, pitam ga. Znam, nije ti lako, dvije milijarde puta udarati. Dvije milijarde puta pumpati u mene život. Nikad stati, nikad zastati, nikad me ostaviti. Pa još sve što sam ti priuštio. Sve što još udaralo, dok udaraš. Priznaj mi srce moje, kad ti je bilo najteže kucati?“, pitam ja moje srce.

„U ratu.“

„Da?“

„Mislio sam da smo izgubljeni, mislio sam, gotovo je s kucanjem“, priznaje mi srce moje.

Napravim si limunadu, čaša se zamuti od leda. Pa se vratim svome srcu, ne mogu ga sad ostaviti tako nakon samo par pitanja. Stavim desnu ruku na njega, osjetim kako udara, slušam mu rad, čuvam ga tako zagrljenog u desnom ruci, ko da ga štitim, ko da ga želim čuvati do jutra. A znam da ne smijem tražiti da stane i odmori, mogu jedino brzo zaspati da malo uspori, da mi život žilama tjera tiše.

„Nego, reci mi, kako gledaš na ljubav?“ pitam moje srce.

„Uh, težak si brate mili kad voliš, jako težak.“

„Da?“

„O, da, dragi moj, sjećaš se kako si kao mladić sedam dana s walkmenom na ušima tumarao gradom i slušajući The Smithse pokušao onu malu plavu preboljeti? Pa svi mi hitovi Smithsa već umaraju zaliske, vjeruj mi.“

„Znači, ti to osjetiš?“

„Budalo stara, pa naravno da osjetim. Svaku tvoju suzu, svaki strah, svaku tremu, sve ja to upijam, pa ponekad kad si jako napet i preskočim.“

„A možeš li ti srce moje, stvarno voljeti k’o što pjesnici pjevaju?“ pitam moje srce.

„O da i ja se s tobom zaljubim. Pa kad mi oči jave da su ju vidjele, ja treperim, poskakujem, pumpam brže, tjeram ti krv u lice i uši“, srce kaže.

„Da, baš ti hvala, toliko me puta to crvenilo odalo, kad sam pokušavao ispasti hladni frajer.“

„Hahaha“, nasmije se moje srce, „pa ne možeš kraj mene ovakvog biti hladni frajer, ja sam tvoje srce, ti si kakvo sam i ja“.

Sreća sad je već ponoć, sam sam u stanu pa nitko neće zvati psihijatriju kad shvati da pričam sa srcem. Otpijem hladne limunade, a žao mi razgovor prekinuti, pojačam Katie Melua, pa se vratim srcu.

„Sjećaš se srce kad sam se za život bojao?“

„Da sjećam li se, pa od tada treperim. Znaš da ti je i onaj strogi profesor, dok me mučio s onim prokletim ultrazvukom rekao da sam u dobrom stanju, ali da me trebaš čuvati. Nemoj više nikada ići u rat. Za koga, brate mili, za što, za ovo što te sada tako muči?“

„Znaš srce moje, drago mi je da pričamo, nikad nismo.“

„Ajde ne ulizuj se, kucat ću ja i dalje. Koliko dugo? E, to moraš pričati s Bogom. Ali, brate, čuvaj me, molim te, radit ću ja za tebe koliko treba, dobar si čovjek, osim kad nisi.“

„Da volim i dalje? Nisam prestar?“

„Ma voli, kad si ti sretan i ja sam. Kad ti patiš, patim i ja. U jednom smo tijelu, a malo si i ostario, pa je važno da voliš, baš je sada važno da maziš i da te maze. Baš zbog svega što si mi priuštio, ti ludi emotivni stvore.“

„Znači, bit ćeš ok ako volim?

„Bit ću ok, ako voliš. I ako te vole.“

„Da?“

„Aha. Posebno volim kad ti dođu sinovi, pa dok spavate kucam s njihova dva srca. Malo popričamo, usklađujemo ritam. Njihova te srca vole, rekla su mi jedne noći.“

„Njihova su ti mala srca priznala da me vole?“

„Jesu, važno im je da ja u tebi još dugo kucam, važno im je da voliš i da si sretan.“

„Ništa onda, srce moje, hvala ti za ove dvije milijarde, hvala ti što si sve preboljelo.“

„Kažem ti, stari gnjavatoru, ne ulizuj se, ja sam tvoje srce. Ajde reci mozgu laku noć, daj mu neke lijepe slike, tjeraj ga da voli, čak i neprijatelje, bit će meni lakše kucati.“

„Laku noć, srce moje.“

„Lako tebi reći, ja moram kucati. Ali, nek ti bude stara ludo, laku noć i tebi.“